Hm...

Budim se.. Sasvim slucajno pogledam telefon.. Vec je jedanaest sati... Jebi ga, trebalo je da sam na poslu u deset…Ustajem, navlacim stvari na sebe… izlecem bez umivanja… Kisa je… Zovem “seficu”, ona mi samo rece:”svaka cast”… Taksija, ko za inat, nema… Stizem u dvanaest, ona me ceka… Razgovor… Svadja… Ode mi dvadeset posto… Radim do deset uvece… Citav dan na bazenu bez ijednog posetioca… Telefon mi se, naravno, ugasio posle pola sata… Sam, bez ikakve razonode u prostoriji u kojoj ne moze da se dise i oseca se na hlor… Gladan sam, nisam nista jeo…Zavrsavam sa poslom… Krecem kuci… Palim pljugu… Upaljac, k'o za inat, ne radi… Kupujem hamburger… Bacam ga posle prvog zalogaja… Ne valja… I dalje kisa… Stizem na metro… Cekam… Posle dvadeset minuta on stize… Vozi samo jednu stanicu i staje… Nece dalje, ne radi… Izlazim… Cekam sledeci narednih pola sata… Ne dolazi… Uzimam taksi… Stizem ispred zgrade… Taksista ne prima kartice… Vraca me do banke da dignem kes… Vraca me u stan… Ostala mi jos tri dolara da zivim sedam dana… Ulazim u stan… Nema nikoga… Palim telefon… Jebi ga, pokvaren… Sjedam za komp… Nema neta… Ulazim u word, pisem… Smejem se.. Kao lud… Onda sam besan… Kao lud… Kao lud… Kao lud… Kako cudno zvuci… Lud… Hahahahahahahahahaa… Luuuud… Ako ne puknem skroz veceras, bicu jaci sutra…

Tri hiljade milja daleko od najblizih,

Daljina pravi u srcu procjep,

Sam u daljni, beskraj me deli,

U tamnoj noci trazim tracak nade…

 

Oko mene sve su stranci,

Nemam s’ kime djelit’ lepe reci,

Srce mi puno, znam da si srecna,

Dusa mi prazna, srecna si sa drugim…

 

Necu da ti smetam, osmjeh da ti kvarim,

Budi srecna, drago mi zbog tebe,

Znam da ovaj osjecaj nece brzo proci,

Znas na cija vrata uvjek mozes doci.

Kosovo. Sveta srpska zemlja. Toliko raspravljamo o zemlji, barikadama, ocepljenju da smo zaboravili na narod. Sta je s njima? Kako izgleda zivjeti u tolikoj neizvjesnosti? Strahu? Neznanju sta ce sutra biti? Kako izgleda zivot pored barikade? U sta ti ljudi vjeruju dok se u Beogradu raspravlja o paradi ponosa? Zasto niko ne obraca paznju na ljude? Tesko im je, u to sam siguran. Daleko sam od njih. Nemam kako da im pomognem. Ko moze? Nisam vise siguran da iko moze. Odavno su zaboravljeni, nepravedno zapusteni. Ostalo je samo da se divimo njihovoj istrajnosti. Treba se ugledati na njih, I istrajati u pomoci, u borbi. Borimo se. Kako? Perom, rjecju, novcem. Budimo slozni. Jedanput. Ostavimo se pedera, evrope, sporta. Svega. Umjesto sto gledamo tudju djecu, pogledajmo nasu.